Radio sam u jednom restoranu, kada je došao jedan mladić.
– Selam, drug.
– Alejkumu selam, prijatelju. Izvoli!
– Da li bih mogao rezervirati stol za petnaestak ljudi; danas oko dva sata?
– Može! Na čije ime?
– Haris! – Može!
– Da ti ne otežavam: begova čorba, miješano meso, janjetina, salata i piće. Prijatelju, svima tako. Samo, kada dođu, ti im piće popiši. – Može!
– Hvala ti puno! Izvoli, popij kafu!
– Nema potrebe!
– Ima!
Potrudio sam se, ukrasio sam stol i sve što je bilo potrebno.
Prije dva počeli su dolaziti; kako je ko dolazio, tako je naručivao piće. Kako sam ih posluživao, polahko sam ih upoznao. Vidio sam da je to sin jedinac, koji radi negdje u inostranstvu. Primijetio sam da mu je to uža familija, koju je želio počastiti. Dok sam za šankom polirao čaše, prišao mi je gospodin, inače, otac Harisov. Uzima pepeljaru sa šanka i pali cigaretu.
– Je li bilo sve uredu, gospodine? – upitao sam.
– Dobro je, sine, dobro je.
– Ako nešto fali, kažite.
– Sinko moj… vidio si… samo što ptičijeg mlijeka nema… ali… kako da ja jedem kada moga Harisa nema. Dođe mi dva puta godišnje na odmor. Žao mi trepnuti da bih se što više njega nagledao.
Ušutio sam! Dugo je, baš dugo, vladala tišina; i suze u našim očima najviše su govorile.
(Semir Krnjić)