Sigurni smo da ste mnogi bar u dolini Sane čuli za heroje Galaje kod Vrhpolja, mjesta koje je udaljeno 15 kilometara od Sanskog Mosta.
Priča počinje sa čuvenom šumom Galaja, nedaleko od Sanskog Mosta, gdje jedna grupa boraca sa područja Ključa i Sanskog Mosta 03. Juna 1992. godine u okruženju zarobi 26 neprijateljskih vojnika i 3 oficira. U tom napadu na heroje iz Sanskog Mosta i Ključa, učestovali su kompletni sastavi 6 Sanske, Ključke i Petrovačke brigade.
Nakon dugotrajnih pregovora sa neprijateljem, koji su trajali oko 24 sata, dogovoreno je da neprijatelj obezbjedi prevoz i slobodan put do slobodnih Bihačkih teriotorija s tim da bi naši borci oslobodili njihove zarobljene vojnike.
Do razmjene je došlo na platou Grabeža, u Bihać su ušla 146 Sanjana i Ključana koji su se odmah pridružili braniocima Cazinske Krajine. Nažalost zbog brzine pokreta na kome je insistirao neprijatelj, a i zbog ne mogučnosti uspostava kontakta sa dijelom jedinice koja je obezbjeđivala kanjon rijeke Sanice, dio jedinice je otišao, a dio jedinice ostao.
Također treba napomenuti da su u nekoliko navrata civili iz Vrhpolja 1992. godine korišteni neprijatelju za živi štit u borbama sa herojima iz Galaje.
Na poziv gradnadevetrijeka.ba da nam se jave borci iz tog vremena i ispričaju svoju priču, javio nam se Almir Kuželj i mi se mu ovim putem javno želimo zahvaliti jer sve što nije zapisano vremenom se nažalost zaboravi.
U nastavku pročitajte ispovijest Almira Kuželja zbog koje će mnogi i suzu pustiti sigurni smo, ali isto tako sigurni smo da će vam ova priča pokazati kakve je Bosna i Hercegovine imala sinove tih ratnih godina, najbolje sinove, najbolje borce i najveće heroje.
Budimo ponosni i potrudimo se da ove priče ostanu generacijama i generacijama, a ako se pitate kako? Heroji napišite knjigu, zbog nas, zbog nekih novih generacija, a i radi sebe, jer ne dozvolite da vaša borba u Galaji 1992. godine kao i svih ratnih godina u Krajini ode u zaborav.
POČETAK RATA I DEŠAVANJA U MAHALI
Moj ratni put počinje negdje 1992. godine, kao pripadnik TO gdje nisam upisan niti znam da je neko vodio računa o tome.
Moj otac u to vrijeme kupuje automatsku pušku M70 s drvenim kundakom i jednu s sklapajućim kundakom. dva tetejca 7,62 i pet ručnih bombi, jedna zelena i četiri crne. Imali smo negdje oko 1400 metaka, 7,62 za automatsku i oko 50 metaka za oba pištolja. Stražarili smo tako svaku noć, naravno kroz to stražarenje susretali smo se s mnogim komšijama pomagali jedni druge i razgovarali o tome šta sve može da se desi ako saznaju da imamo oružje i da ćemo pružiti otpor.
U glavnom znam da su u Sani pravljeni neki skupovi stranke SDA koji su tada ljudima govorili da je najbolje da se predamo, da nemamo šanse, ima tu dosta stvari ali neću u ovoj priči da crnim nikog. Pričam i pričat ću samo iskreno i šta mi se dogodilo u to vrijeme.
Jednu noć dok smo stražarili počela je pucnjava, po mom dolazilo je sa svih strana ali mitraljez koji sam ja zapamtio kasnije u ratu zvao se M84 pucao je od Tejine gastione kod Čarakovog oluka, metci su fijukali iznad naše kuće. U glavnom sutradan smo svi bili zabrinuti. Znali smo da će nešto ubrzo da se desi što nije dobro za nas muslimane, pogotovo za Mahalu odakle ja dolazim. Poslije ove noći pojačali smo stražu sve do jutra. Primjetio sam također da poslije ove noći nije narod više bio tako aktivan i hodao noću.
Sjećam se bilo je negdje oko 23:00 sata naišlo je Mahalom jedno auto, ja sam se nalazio na raskršću kod kuće rahmetli Kalmina Kalića. Bilo nas je pet što ja znam, možda i više ali nije važno, auto je prilazilo i mi smo se pitali šta da radimo u tom momentu ne znam ni danas zašto ali mislim zbog one pucnjave htio sam da nešto uradim jer sam znao da ovaj crveni stojadin nije iz Mahale, niti okolnih ulica, znao sam da nešto nije uredu. Bez straha sam krenuo prema autu podigao ruku i zaustavio, nisam znao tada da je ovo za mene moglo biti opasno. Auto je stalo, a u autu se nalazio brko Srbin u vojnoj uniformi, puška mu je bila na suvozačevom mjestu, rukom sam mu pokazao da spusti prozor da uzmem pušku, tako je i bilo. Dok sam uzimao pušku s druge strane njemu prilazi moj otac i Sejo bubnjar, koji živi tu na raskršću. Iza mene je bio moj rođak Zlatan Kuželj i Zlaja Bahtić. Otac ga je ispitivao pričali su 15-ak minuta on je molio da mu vratimo oružje, da neće biti dobro za nas, ja mu nisam htio vratiti ali Sejo je insistirao i na kraju moj otac. Vratio sam mu pušku i otišao.
Onda više nije bilo dobro, prošla su dva tri dana, možda više ja ne znam davno je bilo. MUP je pozvao neke ljude koji su davno imali problema s policijom i pričali su svašta. Znam bila je nedelja mi smo očistili oružje jer je noću padala kiša. Bilo je oko 5 sati poslije podne u kući smo bili ja, moj otac, moj stričević Zlatan Kuželj, koji je bio kasnije isto pripadnik Ključko Sanske jedinice, Galajac i rođak Mehmed Taras.
Oružje je bilo na stolu i na podu u dnevnoj sobi, završavali smo sklapanje oružja i kad smo sve sklopili začula su se auta ispred kuće, provirio sam i vidio pet auta i vojsku kako izlazi, iskreno bilo je strašno. Otac je rekao nosite oružje u potkrovlje i sakrite pod neke stare deke. Puške smo sakrili tu, a pištolje u prazne flaše od ulja. Oni su dole kucali i udarali nogama, psovali da otvorimo, zvali su oca po imenu, Ibrahime otvori. On nije smio da otvori jer nije znao da smo uspjeli sakriti oružje pa je dotrčao do nas, rekli smo sve je sakriveno pogledao sam ga, bio je blijed, bilo ga je strah, a ja sam bio ljut na njega jer prije pet dana su dolazili ljudi po njega iz Vrhpolja da odvuku to oružje. on je oklijevao. ali dole opet galama i psovka, ubrzo sam se mislima vratio na šta ćemo sad, čujem galame i iza kuće, znači opkoljeni smo. Otac kaže idite upalite televizor ja ode otvoriti, samo što je krenuo niz stepenice začulo se, “baci bombu gore su vidio sam sjenke”, otac je tad rekao “eto me spavao sam nisam čuo”.
Ja ulazim zadnji u dnevnu sobu, na spratu čujem ključ kako otključava bravu i čujem šamare, znam da ga udaraju, psuju mu sve živo, pitaju gdje si sakrio oružje, on odgovara “pa nemam ja oružja“, pa govore onda “a nemaš“. Pa udarci opet, više ljudi ga udara, dolaze gore ubrzo dvojica. To je bio Okač, tako su ga zvali, bio je taxista u Sani, “ustaj mamu vam je2em, uza zid, sad ću vas sve pobiti, gdje oružje“, svi šutimo stojimo uza zid, ja, Zlatan i Meho rođak.
Oca provode u sestrinu sobu, tamo ga tuku i čujem da ga pitaju za oružje. Počeli su izvlačiti sve iz vitrine tražili su zlato i pare. Uzeli su cigare, nekoliko šteki, ne znam za ostalo, ali je našao i moj papir za regrutaciju, pitao je koje Almir, rekao sam ja. Prišao mi je i ošamario jako lijevi obraz, pita šta je ovo. ja šutim, mislim da sam bio šokiran, opet jako lijevi obraz sta je ovoooooo, pa ne znam tako sam odgovorio, opet šamar lijevi obraz jako peče boli i gori, rekao sam, “aha poziv za regrutaciju, bio sam i sad čekam poziv za vojsku“ ma da sam ga dobio ali nisam htio ići. Zatim me pita, a ti bi išao u našu vojsku, rekao sma DA, opet šamar lijeva strana, sad pravo pravo boli, sageo sam glavu na lijevo rame da ako opet pođe da me udari, udari u rame, zatim me fino rukom uzeo za glavu ispravio i opet šamar u lijevu stranu. Sad pita Mehu, ko si ti, ja sam rođak, udarac u prsa čizmom i Meho pada u fotelju, sjedi tu mamu ti je2em šta radiš ovdje? Kaže Meho, pa malo kod rođaka došao. Za sve ovo vrijeme ja čujem kako udaraju mog oca, bacaju po podu i govore, “izvedi go2no napolje i ubij ga kad neće da kaže“, a moj otac dok ga tuku neće da kaže da ima oružje, a ja ne smijem da kažem ništa bez njega, a slušati ne mogu jer nije lako sve ovo doživjeti, a ni blizu nisam bio nećeg sličnog.
Poveli su oca i tad sam ga vidio da je krvav i veoma preplašen, vode ga napolje valjda, kako su rekli da ga ubiju, dok prolaze jedan od njih kaže “Ibro što ne kažeš, znamo da imaš dosta oružja, automatsku pušku, municije, bombi, sve znamo bolje reci sad nego da te ubiju“, to je bio inspektor Mima tako su ga zvali. Otac je počeo silaziti niz stepenice ali ne sam nego dvojica ga nose, ja u to vrijeme ne znam ni kako ni zašto, govorim ja znam i tako sam rekao i pokazao gdje oružje.
Krenuli su za mnom u potkrovlje, pokazao sam im sve, prestala je tuča, kad su iskupili sve rekli su, “pa mamu ti je2em Ibro ti praviš kasarnu“. Izlazimo svi iz kuće, oca uvode u zadnje auto, bijeli golf, meni i Zlatanu i Mehi kažu, istresite vreće ove s pijeskom i po vas dolazi ovaj bijeli golf za 15-ak minuta, rekli smo ok. Otišli su, ja odmah pitam sviju, hoćete sa mnom, svi u glas, hoćemo, gdje, tamo gdje moj otac nije, a trebao je otići.
ODLAZAK U VRHPOLJE
Otišli smo do Zlatanovih roditelja njivama ne putem, da nas ne pronađu i ako su rekli da je Sana opkoljena s tri obruča i ako nas bilo gdje uhvate osim ovdje gdje nas je ostavio ubit će nas. Uglavnom stižemo do Zlatanovih, Zlatan se oblači, uzimamo malo hrane i idemo za Vrhpolje.
Prvo idemo kod Mehe u komšiluku je, ali se ne javlja. Dolazimo do igrališta na Slobodin stadion u Mahali, tu se sad ja i Zlaja pitamo kud i gdje jer u Vrhpolju nemamo nikog, a tamo nam je najbolje jer smo znali da će pružiti otpor.
Ja se sjetim Mide, to je Mrgin brat, on je rodom iz Hrustova idemo po njega, on pristaje krećemo za Vrhpolje njivama. Dolazimo do Čapaljskog mosta, ništa moramo ga preći da se vidimo, a u glavi mi uvijek njegove riječi, bilo gdje vas uhvatimo osim ovdje kod kuće ubit ćemo vas. Pređemo most bez problema, opet njivama do Čaplja, kolimo Čaplje s desne strane, gledajući od Sane rijeke, dolazimo na raskrsnicu Zlatna dolina i tu stajemo, šta sad ulicom ili njivama pored rijeke pa prema Tomini i Vrhpolju, ja kažem nije dobro ako to uradimo i ako nas uhvate znat će da se krijemo i prijavit će nas na prvi punkt i policija će doći po nas i ja i ti Zlaja odesmo u helač.
Riješili smo da idemo asfaltom sve do ravnice poslije Tomine i da onda skrenemo desno prema Sani i pregazimo Sanu. Išli smo jedno 200-300 metara i punkt, osjekle su mi se noge, sam sebi sam rekao to je to moramo prići. Prišli smo, pitaju nas dva mlada vojnika kuda, u Vrhpolje kaže Mido, a kako se zovete. ok provjera da li smo Muslimani rekli smo prava imena, oni kažu ovako, idite ne znam da li će vas pustiti na Vrhpoljskom mostu ali to nek oni odluče uglavnom samo asfaltom nemoj te ići pored jer svuda je vojska. Ok idemo asfaltom tako je i bilo nismo više ni razmišljali da se ide livadama ili pored rijeke.
Dolazimo do Tomine vojske milion na putu pored puta kod benzinske ma vrvi od vojske. Prolazimo kroz njih valjda misle da smo njihovi jer se slobodno šetamo plus i mi dižemo tri prsta ko u nas pogleda. Dolazimo do Vrhpoljskog mosta prilazi nam policajac, desno u brdu čujemo Srbe kako se smiju igraju karte. Policajac nas pita kuda idemo, kod majke u Hrustovo kaže Mido, a Mido nam je i rekao da svi moramo imati istu priču, tako smo i uradili. Pita za lične karte, nemamo kako to, pa idemo samo da pomognemo familiji oko njive i vračamo se sutra. Pustio nas je, ne idemo desno u Hrustovo nego lijevo za Vrhpolje.
DOLAZAK U VRHPOLJE I ŠUMU GALAJA
U Vrhpolju nas dočeka straža, ispita li nas i mene i brata preuze Suad Heljezović, koji je bio jedan od organizatora otpora u Vrhpolju. Pitao me šta se desilo, ja sam mu sve ukratko ispričao i on me odveo u neku školu, mislim da je bila škola možda i nešto drugo ali bio je mrak.
Došao sam tamo i trebao sam ispričati ostalima šta se desilo u Sani. Ispričao sam sve u tri minute i neko od njih je rekao znači počelo je. Te noći se još nešto dešavalo. Vrhpoljčani su zarobili džip i nekog oficira, ispitivali su ga, ne znam šta je bilo s njim poslije. Ja sam otišao da prenočim kod Suada, ali prije nego sam krenuo kući tu sam sreo Feru, Ilku rođaka i još neke Sanjane, pa mi je odmah bilo malo lakše. Otišli smo kod Suada prenočiti. Suad je meni i Zlatanu Kuželju rekao da sutra rano ustajemo i napadamo punkt koji sam ja istog dana uvečer prešao, Vrhpoljski most.
Nisam baš nešto mogao spavati, bilo čudno ja da idem u neke akcije, pa zar ovako ratovi počinju još mi sve nije bilo jasno šta se dešava. Zaspao sam, budi me Suad i ja i rođak ustajemo krećemo iz kuće, pojma nemam gdje idem, u kratkoj sam majici došao, hladno. Došli smo do negdje, ne znam ni danas gdje to tačno bilo, bila je zora pa čak i vise mrak nego dan. Išli smo puzeći prema mostu, počela je pucnjava, ne znam koliko dugo, mi smo negdje otišli kad je svanulo, našli smo se pred nekom zadrugom (trgovinom). Neko priča da su dole ubili neku vojsku, zatim hitna je došla, ne znam sve šta se izdešavalo, više nisam bio tu jer smo se mi sa Suadom vratili i sad se priča o tome da mi muškarci idemo u šumu Galaja, a civili da ostanu. Tog dana mislim da je bilo 11 sati, odluka pada da se provali u zadrugu (trgovinu) i uzme hrana i potrebno.
Idem u šumu sa Ilkom rođakom i Zlatanom ne rođenim bratom lutam po magistrali koja vodi prema Ključu. Poslije nekog vremena dolaze neki momci idemo s njima tu sretoh, Feru, Špicu, Đumija, Edu i Musun Lasića, sve je bilo lakše to su moji Mahalci, više nisam sam i ako nemam roditelje uz sebe, a samo mi je 17 godina. Uglavnom idemo u šumu tu nas hvata mrak liježemo gdje smo se zatekli, spavamo na otvorenom, kiša počinje da pada onako tiha ali hladna.
Jutro ustajem sve me boli, pitam se šta radim, gdje sam, gladan sam, jeo sam kod Suada nešto malo jer tad nisam bio gladan iz straha i šoka šta mi se desilo u kući.
Hodali smo ja i rođak, tražili bilo šta da jedemo ali ništa. Taj dan samo smo se kretali i došli u neku šumu bili su napravljeni kreveti od granja, neke od tih kolibica bile su i pokrivene, malo smo se tu zadržali i morali smo krenuti. Pitam se zašto kad ovdje ima bar negdje da se spava. Ne znam gdje smo krenuli samo se hodalo, došli naravno opet u neku šumu tu spavamo. Bilo je toplije jer sam legao između Zlatana i Fere, a Fera je bio mašalna povelik pa grijao kao peč. Ustajemo ujutro, hoda se opet čitav dan tu okolo u blizini tražim ima li bar nešto da se jede. Žedan nisam bio ali gladan opasno. Nalazimo tu u šumi Midu, s kojim smo došli i on je gladan. Kaže hajmo u Hrustovo, ja onako razmisljajuči Hrustovo ako se dobro znam orijentirati bilo je paljeno drugi dan, ako se dobro sjećam. Ništa glad nas tjera u Hrustovo, idemo ja Zlatan i Mido. Prelazimo mostišče, a ja Midu pitam vec četvrti put, znaš li ti sigurno naći nazad put. Malo se naljutio, nisam više pitao. Prelazimo mostišče, ne skidam cipele ništa, samo gazim vodu, idemo malo u desno preko nekog brijega čistina bojim se snajpera ali glad tjera naprijed. Dolazimo do neke stare kuće gledamo kroz prozor nema nikog razmišljamo da uđemo, ali neko je rekao idemo uz brdo pa ima gore kuća, znam ja te ljude pa ćemo uzeti hrane od njih. Krenuli smo prema kući Huske Merdanovića i nismo ništa lijepo vidjeli, odmah smo se vratili trkom, prolazeći tu staru kuću čujemo glasove naravno Srpske, jer znam naglasak taj. Strah kao nikad do tad, trčim i razmišljam kako preko brdašca koje je dugačko, ima prevoj prema Sani ali čistina vidjet će nas. Ništa sva trojica trčimo, dolazimo do makadamskog puta, trčimo uzvodno i opet preko Sanice mostišča u šumu.
Nalazimo Đumija na hašlami, koja nije bila zrela ali moglo se jesti. Najeli smo se i počeo je snajper, prvi put u mom životu osjećam i čujem metak kako prozuja kraj nas kroz krošnju. Ne da silazimo nego skaćemo. Bježimo u dolinu, legao sam mirišu jagode ali ne vidim ni jedne. poslije nekog vremena izlazimo od tu i idemo u šumu tu srećem dosta ljudi, više nego do sad.
Poslije izvjesnog vremena dolazi rođak Ilko, mi Sanjani dobijamo komandu da budemo kao vojna policija, neko je nešto organizovao tako sam to čuo od Ilke rahmetli. Super sad reko imamo i neku organizaciju i ima više ljudi.
Dobijam da idem na stražu ja i Zlatan, dobijamo dvogled od nekog brke, poslije sam saznao da je to Aziz. Dolazimo na rub šume tu stojimo jedno vrijeme i ja dvogledom vidim crveni Renault četri, poslije tog auta ide i transporter. U stomaku počinje neki strah jer sam pomislio da oni dolaze po nas. Ugledao sam i jedan autobus. Onda sam dao dvogled rođaku Zlatanu i on je pogledao. Otišli smo u sred te šume gdje se nalazilo mnogo naroda. Tu je bio i Amir Avdić. Lično sam njemu ne znajuči da je on kapetan saopštio šta sam vidio i odma smo se organizovali i krenuli prema tom konvoju. Trčali smo dole i neki ljudi su pucali. Ja sam tad nosio neku municiju za automatsku pušku i dobio sam pištolj od Amira Tarasa. Tako dok sam trčao izpalio sam dva metka. Ja, ilko i Zlatan smo se našli u nekoj dolini, bila je neka pšenica. Tu smo zalegli jer ovaj transporter se vratio i počeo da deistvuje po šumi iza nas. Transporter je bio tako blizu nas da sam osjetio kočenje, tako sam znao da je blizu mene iznad moje glave. Tu smo ležali jedno vrijeme i čuo sam da je transporter krenuo dole niz brdo prema Vrhpoljskom mostu. Ja ostajem ležeći još jedno vrijeme, podižem glavu u lijevo i vidim nema Ilke, okrečem glavu na desno, nema ni Zlatana, dobijam paniku i ležim još uvijek u toj pšenici. Znam da sam blizu puta, nesmijem da se podignem od straha da će me upucati s leđa ali ipak odlučujem da ustanem i trčim nazad. Trčao sam uz brdo i kad sam izašao iz šume naslijedila je neka blaga uzbrdica i nisam više mogao da trčim, hodao sam. S lijeve strane sam ugledao makadanski put, tad sam razmislo da se vratim u Sanu, ali nisam smio i nastavio sam pravo i nisam znao da li ću srbima u ruke ili svojim ljudima. Hodao sam još jedno dvadest koraka i neko mi je rekao stoj.
Pogledao sam naprijed bio je neki šumarak, nisam nikog vidio, pitao me ko sam, rekao sam da se zovem Almir, jer mi je zvučio da je musliman. Onda me pitao šta radim ovdje, ja sam odgovorio da sam tu Ferom i Ilkom Kuželjom, tad mi je on odgovorio ”ok, hajde dođi ovamo imamo jednog ranjenog”. Kad sam došao, bio je ranjen Jasmin Keranović. Uzeli smo ga i nosili jedno vrijeme i došli u šumu Galaja. Tu sam ponovo sreo Ilku i Zlatana. Nisam htio da ih pitam zašto su otišli bez mene. Tu provodimo cijeli dan. Sutradan ustajemo i ponovo se krećemo šumom. Čitav dan smo proveli u šumi i tad se začula neka pucnjava. Jedna grupa nas je krenula prema toj pucnjavi, tu je bio i Amir Avdić, tad nisam znao ali danas znam da je to bio on. Zastali smo i došao je neki mlad momak s automatskom puškom i pitao za municiju. Trčao je, pa je bio zadihan. Rekao je Amiru sve šta se desilo, a to da je transporter ispred vodio neke ljude, civile i da je zbog tog bila neka pucnjava. Momak koji je dotrčao je bio Samir Huskić, zvani Samćo.
Mislim, da smo te noći odlučili da pređemo mostišče, jer smo osječali da smo u okruženju. Kad se spustio mrak, krenuli smo nekim starim putem, išli smo jedno vrijeme putem. Mrak se veliki pustio, nismo vidjeli ništa ispred sebe, čekali smo tu pokraj puta jedno duže vrijeme. Za to vrijeme sam mogao da čujem Sanicu kako teče, a to znači da nisam bio daleko od vode. Došlo je naređenje da sa hvatamo jedan za drugog i krećemo preko vode. Ja znam da sam došao blizu vode i čula su se tri čudna pucnja. Bile su to svijetleče rakete. Čitava rijeka i čak ovaj dio šume bilo je haman kao dan. Počela je pucnjava. Počeo sam da trčim nazad i opet gubim brata Zlatana i rođaka Ilku. Metci su fijukali svuda. Tako trčeći sam sebi kažem idem desno u šumu, radi zaklona. Shvatio sam da me ništa nije pogodilo. Išao sam jedno 15 metara i više se ništa nije vidjelo. Pao sam na koljena, opet sam ostao sam. Bio sam miran jedno vrijeme i onda je počeo strah da će oni sad da pređu mostišče i krenu za nama. Naprijed nisam mogo ići jer ne znam gdje ću, nazad nisam mogao, znam da su tamo Srbi, a ako ostanem, onda će doći i pronat će me. Brzo sam donio odluku da krenem uz brdo pa nek bude, šta bude. Nakon izvjesnog vremena učinilo mi se da neko priča, stao sam, opet strah i tad sam sebi rekao ovo. ”Idem pa šta bude”. Krenuo sam naprijed i neko mi rekao da stanem, stao sam. To su bili ljudi koji su bili pobjegli, a bili na kraju kolene. Ostali smo tu do zore, bili su fer ljudi samnom. U zoru smo krenuli i došli u Galaju.
Cijeli dan sam tražio rođaka i Zlatana. Ljudi su se skupili u toj šumi i vidio sam da imamo jednog ranjenog u ruku i jednog ranjenog u prsa. Kraj te dvojce ranjenika bila je rahmetli Karmen, bio je Fera i još nekoliko Sanjana. Prenočili smo i onda smo došli u neku drugu šumu, tu smo odmarali i pomagali ranjenicima. Ovaj što je bio ranjen u prsa se zvao Pajo, a ovaj što je bio ranjen u rame zvao se Jasmin.
PRESUDNA AKCIJA U GALAJI I ZAROBLJAVANJE NEPRIJATELJSKIH VOJNIKA
Bilo je jutro, moj rođak Ilko dolazi do mene i kaže da ode u izvidnicu s nekim ljudima. Ja ostajem s Zlatanom, Ferom, Islamom Dedićem i njegova dva sina. Karmen i još jedna cura s njom, koji su vodili računa o ranjenima. Nije prošlo 15 – 20 minuta pala je jedna granata jedno 30 metara od nas. Palo je još nekoliko granata, ali nisam vidio gdje, samo sam čuo i poslije toga kad su granate prestale, na vrh tog brda čuli su se neki glasovi. Počela je pucnjava i ta pucnjava bila je velikog razmjera. Tad sam pomislio da neću preživjeti, pa sam u tom momentu pomislio na sve članove moje familje. Bio sam mlad, samo 17 godina i sam sebi kažem nije vrijeme da umrem još. Odozgo dolazi trčeći jedan momak i kaže ”svi što imaju oružje da krenu gore”. Tada mi Islam dodaje snajper njemački, ja ga uzimam i ja i Zlatan krećemo gore. Nismo išli brzo jer smo se bojali. Skrenuli smo u lijevo, bila je neka dolina, gdje je današnji wc u Galaji. Nisam znao odakle dolaze Srbi, a nisam znao gdje su naši. Čuo sam galamu, nekog čovjeka koji je govorio da ih opkolimo s desna, a drugi da idu s lijeva. Ja nisam znao jel to srpski vojnik ili naš, pa me uhvatila još više panika. Ovo sve se dešava neko vrijeme koje sam ja od straha izgubio. Shvatio sam poslije svi ti pucnjava i galame da smo mi zarobili Srpsku vojsku. Ja i Zlatan smo podigli glave i sjeli uz drvo, da bi nakon jednog vremena došao nam neki vojnik iza leđa. Bio je to srpski vojnik, koji je mogao da ubije i mene i Zlatana. Bio je mlad. Bio je 73. godište iz Lušci Palanke. On se sam predao nama, imao je automatsku pušku. Mi smo s njim krenuli, jer je neki čovjek nam rekao da gore ima zarobljeni ljudi. Izašao sam iz te šume i na jednoj livadi je sjedilo negdje oko 30 ljudi. Predao sam ovog momka lično Feri i rekao da ga niko ne dira jer je on nas mogao ubiti, a nije. Tu smo prenočili i čuvali te što smo zarobili. Nekoliko od njih sam prepoznao iz Sanskog Mosta.
Prenočili smo, sutradan mi je naređeno da nosimo ranjene dole na ulicu. Ja i Zlatan smo uzeli momka ranjenog u ruku, to je bio Jasmin Šljivar mislim da se tako zvao. Noslili smo ga 300 metara i ja sam stao i rekao srbskim vojnicima koji su lakše ranjeni u borbi da ga oni nose. Ja sam ga spustio, Jasmin je bio već polu unesvješčen i iscrpljen, rekao sam mu buraz ja ne smijem dole mene će garant ubiti i mene i brata pa sam se vratio nazad, a ovim srbima rekao da ga oni nose. Vratio sam se ali ne istim putem, taj koji je meni naredio da nosim ranjenog Jasmina bio je Ifet Hukanović. Sve je dobro prošlo tog dana smo se ukrcali u autobuse i otišli za Bihać.
POLAZAK ZA BIHAĆ
Dolazimo iz Galaje zajedno sa zarobljenim vojnicima, idemo u koloni po jedan, dolazim do glavne magistrale Sanski Most – Ključ, lijevo idemo prema autobusima. Ja i stričević Zlatan idemo na čelu kolone, ispred nas ide Amir i još nekoliko ljudi. Ulazim s stričevićem u prvi autobus odnosno zadnji ako mislim na pravac kretanja u kojem ćemo se uputiti, nakon izvjesnog vremena. Ovdje su nam četnici spremili smrt nekoliko metara prije autobusa podigao sam glavu na desno i u travi sam vidio vojsku kako leži i nišani na nas, šutio sam ne znam kako da reagujem, mislio sam da je to ok samo još koji tren i drugi su vidjeli isto što i ja. Počela je neka galama, mislim da je to bio Keđo kapetan, povikao je da se maknu odmah ili će on pucati tako nešto u tom smislu. Neki oficir zarobljeni je naredio da svi ustanu i da odu iza kuća. Tako je i bilo mi smo ušli u autobuse. Sjeo sam nazad i ja i Zlatan, čekali smo da svi uđu. Potrajalo je i kad smo trebali da krenemo iza nas se parkira transporter, odmah mi se izlazilo vani jer sam ga dobro zapamtio kad sam ostao sam u pšenici. Ništa pristao sam na situaciju. U glavi hiljadu misli čujem da neki ljudi govore sve će nas pobiti nije mi bilo lako šutio sam. Mislio sam gdje mi je familija, zar ću umrijeti negdje na putu nikad me pronaći neće.
Autobus je krenuo i ja sam gledao u transporter, došli smo pred policijsku stanicu u Sanskom Mostu, nemam pojma što. Poslije sam saznao da su iz zatvora vadili neke naše iz Vrhpolja. Nisam znao da mi je otac bio tu u zatvoru mogao sam ga izvući.
Krenuli smo za Bihać, dolazimo na Grabež, izlazimo svi i sjedamo pored autobusa. Nakon 30 minuta trebam da mokrim idem u šumarak da mokrim i pogleda slučajno desno kad vojska u SMB uniformama sa šljemovima na glavama leže i cijevi prema meni i autobusima, a autobuse i vojsku dijeli samo malo granja. Odmah sam završio i bez panike otišao na isto mjesto i rekao šta sam vidio, niko ništa. Ma da ni vojska ta nije ništa radila nego držala nas u okruženju. Dugo smo se zadržali i pred noć u sumrak pregled, prvo pretres i niz brdo prema nekom selu, bio sam žedan i gladan, ne znam koliko dana nisam ništa jeo ili nisam jeo koliko smo bili u Galaji i krili se. Znači dva jagnječa rebra i hašlame i još nekog šumskog voća i lišča, to sam sve pojeo za 5-6 dana Galaje.
Dolazimo do prvih kuća narod nam iznosi sendviče i vodu. Ja ne dobijam ni jedan sendvič ali vode sam se napio dosta. Dolazimo u Bihać u neki prihvatni centar ili školarci su tu živjeli, tu sam sebi našao dobre hlače Leviske i majica nekoliko. Tu smo bili nekoliko dana poslije kasarna negdje u Bihaću iz kasarne zadužujemo oružje i idemo na neko mjesto, pucalo se pojma nemam gdje. Vraćamo se predveće, nemam pojma zašto bez dejstva ili bilo kakvog znanja vratili smo se u kasarnu. Još nekoliko dana i polažemo zakletvu. Lažem da imam 18 godina, naveo sam da sam rođen 1973. a ne 74. isti mjesec isti dan.
ODLAZAK U VELIKU KLADUŠU I NA RATIŠTE U BIHAĆ
Poslije zakletve kao što rekoh bili smo u toj kasarnoj, nakon izvjesnog vremena čujem da su došle izbjeglice iz Sanskog Mosta u Veliku Kladušu, gledam tih dana kako da odem ali nit imam para, niti znam gdje Velika Kladuša. Počeo sam da se raspitujem i neki ljudi su rekli da idemo ja i Zlatan na autobusku stanicu i da tamo pitamo da nas prevezu.
Otišli smo sutradan, ali autobusi nisu vozili, kažu nesmije niko preko Une pa gore za Ostrožac, tuku Srbi čitav put sve do stare kule. U tom čuje nas neki taksista, kaže ja vas mogu odvesti, imate li para, kažem nemam odkud mi. Ispričam mu kako smo došli do Bihaća, bio je upoznat s pričom, ja kažem imam zlatni lančić ali to mi je jedina uspomena od name, a danas ne znam da li je iko živ od moje familije. Na kraju dam mu lanac da nas odveze do Cazina. Vozio nas je do Hotela Sedre i kaže, momci ja gore nesmijem ali Cazin je odmah tu samo se popnete na brdo. Ok kažem ja i dam mu lanac. Išli smo malo, prešli preko mosta na Uni i pred tim hotelom punkt. Policija nas pita kuda, mi objasnimo oni se sažale, a nisu bili radi da nas puste ali pošto je bio mrak oko možda 21:00 puste nas ali Zlatanu uzmu ličnu kartu. Krenuli smo uz brdo i kad smo se popeli bilo je samo nekoliko kuća poslije Ostrožca kule, sve što se može opsovao sam taxisti i nikad, a ni sad mu ne halalim lančić. Išli smo putem pravo samo, na nekoj tabli vidjeli smo da piše Cazin, kasno uveče stižemo i idemo u policiju, kucamo na vrata, vidim dvojica unutra izađose i pita šta smo trebali, ja mu objasnim ko smo i šta smo i šta nam se desilo sa taksistom, valjda se i oni sažale i odvedu nas u stari neki hotel preko puta policije.
Čovjek koji je radio tu, da nam neku sobu mi prenočili i ujutro za Cazin. Na stanicu dolazimo oko 9 ujutro nema autobusa, neko kaže čekajte možda bude oko podne. Tako smo i uradili, večinom svi kažu nema autobusa džaba čekate, a kuda idete, reko za Kladušu, uh pa to je daleko, koliko, ne znam sine al ne može se pješke. Ok ja i Zlatan polako samo pravo sutra dan stižemo u Kladušu, bez spavanja samo hod. Idemo uz neko brdo dolazimo do džamije, desno neka lakost, lijevo Agrokomercova robna kuća, naroda masa kao da nije rat. Raspitam se ako je tačno da su došli neki ljudi iz Sanskog Mosta, skoro svi kažu da ima ih dosta u školi, obdaništu ali svaki dan su ovdje gore ima crveni krst pa se raspitajte za familiju. Krenemo prema gore, valjda ima neka pijaca i bolnica, prije bolnice je crveni krst, reko Zlaja vidi šta je naroda. Priđemo i odmah vidim ženu s manjim dijetetom, malo mi poznata ali nesmijem prići, dijetetu vidim malo lijevog ramena i leđa. Pitam Zlatana, reko vidi ova žena ista moja mama, kaže Zlaja jest al ne vjerujem da je ona ovdje. Ništa mi stojimo, čekam da ta žena progovori, odmah bi pozno, međutim šuti. Kad ovo malo dijete malo se povuče unazad, vidim žut isti moj brat, prst u ustima uvijek, kažem Zlaja pa ovo je Kemo. Zlaja čuti, pa kaže svašta isti, pa hajmo priči, mali vidim ne skida pogled sa mene, a ni ja sa njega u stomaku milion trnaca bodu, peku, reko Allahu oči vide ali mozak ne vjeruje samo da budu moji roditelji da nisam sam. Priđem u tom mama se okreče i odmah vrišti i plače, ja u tom momentu nisam više imao sumnje, našli smo se.
Pitamo za Zlatanovu familiju, oni su bili smješteni u Glavicu, bili smo kod mame jedno vrijeme i sad idem Zlatanom da nađemo njegovu familiju. Raspitali se gdje to, kažu ima 12 kilometara ići, ništa mi polako nađemo i njih prenočimo tu i opet za Kladušu.
Nisam se vračao u jedinicu dvije ili tri sedmice. Za to vrijeme jedinica seli u Hotel Sedru i osvaja selo Jezero i Srbljane tako da ja i Zlaja to propuštamo. Vraćamo se u Sedru i prijavljujemo se u Cobre, specijalna jedinica Ključko Sanske jedinice.
Išao sam u nekoliko akcija u početku svaku osim za Sanu kad se išlo to propuštam.
(Drugi ozada na fotografiji Almir Kuželj)
POGIBJA SAMIRA HUSKIĆA SAMĆE IZ VRHPOLJA
Jedna od akcija je pogibija rahmetli Samira Huskića Samće. Sjećam se da zadužujem PM, ja i Zlatan jer malo prije akcije pridružuje nam se i treći brat Denis Kuželj, koji je bio oružar, jer je bio mlađi, mada je bio jedno vrijeme na minobacacima.
U glavnom dolazimo u Spahiće i polako preko Jezerske glavice negdje u šumu, pojma nemam gdje sam. Išli smo i na jednom smo stali, Amir i Ifet i još neki pričaju tiho, pitaju ko će ići naprijed da izvidi, ja i Samćo skoro u isto vrijeme kažemo, ja, zatim Zlatan i Prijedorčanina nekog izabra Amir. Išli smo naprijed polako, korak po korak, nisam bio svjestan gdje idem i da li su Srbi u blizini, poslije nekog vremena upadamo u napuštene ili rezervne rovove, nalazim Ronhil cigare čitava kutija, dao sam ih Zlatanu, stojimo tu blato je bilo u zemunici (rovu). Vidimo desno vodi kanal do sljedečeg rova. Samćo je otišao tamo, meni kažu da se vratim i javim šta smo našli, pritom Prijedorčanin kaže, idemo svi nazad, čekamo Samću da se vrati. Onako kao mlad momak primijetio sam da je ovaj Samćo hrabar momak, vidio sam ga i u Galaji kad je dotrčao na dopunu municije, sad ode sam dole u tu zemunicu.
Samćo se vratio i otišli smo nazad, javili da 30-40 metara naprijed nalaze se napušteni rovovi. Amir nas raspoređuje u strijelce, idemo. Ja sam bio desno skroz, Samćo je bio zadnji desno od mene, Tufo iz Vrhpolja u blizini, Đumi, Musa i Zlatan lijevo od mene, idemo prema Srbima. Ne znam koliko smo hodali, kad odjednom glasovi, evo Balije i pucnjava ori, šuma, legao sam i pucam ispred sebe. Nizbrdica ispred mene možda četiri metra gola sjeća, ne vidim nikog ali meci fijucu. Zlatan ne znam kako nalazi se sad s moje desne strane, Tufo iza nas 10 metara puca i gleda u zemlju, rafal prolazi pored mene i Zlaje, okrečem se i psujem (nek se i on ljuti ako bude čitao ovo, ali ovako je bilo).
U glavnom puca se opasno, vidim ispred mene eksplodira nešto, možda je bila bomba. Mijenjam okvir, pogledam desno jel Zlatan dobro, vidim ljut je psuje, ali od pucnjave ne čujem šta govori, međutim vidim iz puške dugačak feder, kad okvir mu se otvorio i svi metci poispadali, smijem se ne znam što. Puca se i dalje ne vidim Samću, čini mi se da je Zlatan zadnji desno ili Dudo iz Sanice u glavnom pucnjava se stišava, a u jednom trenutku trči čovjek prema nama uz brdo, brkica neki, ne znam da li da pucam ili ne, strah me jer ima kapu od šatorskog krila i košulju. Nisam pucao možda što je nosio pušku u jednoj ruci i nije bila podignuta prema nama, inače bi ga raznio, zna Allah da bi.
Čovjek stoji uzima dah i kaže dole u ovom pravcu ima jedan mrtav, nije naš, mi smo cazinjani vaše desno krilo nama je naređeno da se povučemo. Ode čovjek, ja priđem puzeći do Zlatana, šta ćemo, okrenem se lijevo ne vidim ni Đumija, ni Musu. Odlučimo ja i Zlatan da idemo, krenuli smo kao na sladoled, puška na rame i polako ne kontajući tada da idemo prema Srbima.
Išli smo i ugledao sam tijelo kako leži leđima prema stijeni koja je bila okrugla kao lopta, pored čovjeka koji leži na zemlji i nešto zeleno okruglo. Prilazimo i vidim, mislim da je bila šuškava adidas trenerka, plava traka na glavi i Samćina frizura malo duža kosa nazad na vratu. Prišli smo, glava mu je bila zavaljena nazad, vidjeli su mu se bijeli zubi kao biseri, podigli smo ga i stavili na zemlju, Zlaja mu je uzeo pušku, a ovo zeleno. bilo je od granate za OSU. Nosili smo ga uzbrdo, da bi došli gore do naših.
Sjećam se, da je Samću od nas preuzeo Đumi i Dudo, ja i Zlaja smo otišli i sjeli da odmorimo. Povukli smo se i pravili neke kružne zaklone od kamena, jer su Srbi počeli granatirati.
POGIBJA ZLATNOG LJILJANA JASMINA KERANOVIĆA IZ VRHPOLJA
Ja sam se vratio s još nekoliko vojnika na Hasin vrh. Prenočili, sutra nova akcija gine Jasmin Keranović sedam metara s moje lijeve strane, čak sam čuo i uzdah kratak, a bio je samo jedan pucanj. Jasko je pao poslije 84-ke ne znam kako smo izvukli glavu ja Zlatan, Ifet i ne znam još ko je bio. Znači bili smo tako blizu, a nismo znali. Preživio sam ovaj napad, nemam pojma kako trčeći nazad vidio sam Zlatana da je pao ali odmah je i ustao, znači dobro je.
Nakon izvjesnog vremena stali smo i skupili na jedno mjesto, rekao sam Hvala ti Allahu, od straha i šoka nisam vidio gdje mi je brat. Pitam gdje je, Faćko kaže, poslo ga Ifet nazad za Spahiće, kaže izgleda da je ranjen, uhvatila me panika, kako pustiti brata da ide sam, a ni pojma nemamo ni gdje smo. Ja i Zlatan smo kao rođena braća, kad sam to čuo, krenuo sam pješke, kuda neko me pitao, reko sam u pi2ku materinu.
Krenuo sam niz brdo nekim malim putem i samo naprijed došavši do raskrsnice, kud sad majko mila, ako odem pravo vidim da je taj putić izgazan najviše, odlučim da krenem tim putem. Trčim koliko god brže mogu i kažem sam sebi, ako mi neko kaže stoj ne stajem. Trčim cik-cak, vrlo dobro znam da je ovo Srpska teritorija ali nema stajanja. Došao sam do nekog mjesta, nema puno drveća s desne strane mislim da sam vidio Ostrožac ali ne mora biti tako meni se učinilo, što mi je dalo do znanja da idem u dobrom pravcu prema Bihaću odnosno Jezerskoj glavici.
Još sam malo trćao i ugledam bijele farmerke, to je bio burazer, šepa i čudno drži ruku, zovnem ga, on se okrenu, reko stani kuda šta je bilo, pokaza mi ruku bila je krvava, kažem jesi to ranjen, kaže ne znam pogledaću kad izađemo na Spahiće i tako smo došli do Spahića i od Spahića opet pješke do Sedre.
NAPUŠTANJE JEDINICE U FEBRUARU 1993. GODINE
Poslije sam išao u još akcija, ja ne znam šta smo sve radili jer meni niko ništa nije govorio. Bio sam na Malom Radiću, kad se pucalo u kamion pun četnika, Petrovčani i još nekoliko akcija, sve dok Amir nije me izdvojio i zabranio da idem, jer je znao da su bila dvojica braće, Zijo i Hajro kad su poginuli i od tada je bila naredba da braća ne mogu ići u istu akciju.
Ja nisam nigdje htio bez brata, a ni on bez mene tako da ja napuštam jedinicu negdje u februaru 1993. godine.
Tada sam bio ljut na Amira ali danas ga razumijem. Nije lako bilo napustiti braću iz Galaje i otići jer Galaja je povezala ljude, evo i dan danas, ali ću naglasiti da čuvanjem sela Jezero bio sam u dvije kuće gdje je pogodio tenk u kuće, na lijevom krilu je tenk udario u moju sobu u kojoj sam ja i Zlatan spavali ona je bila okrenuta prema uzelčevoj glavici, bila je smijena čekali smo da ljudi dođu, a mi da idemo. Vadio sam med iza te kuće, vratio se i taman kad sam ušao u hodnik tenk je opalio, Zlatan je bio iza mene čuo sam udar i ništa više nisam vidio, pokušao sam da otvorim oči ali nije moglo. Pune oči kreča i pjeska od fasade napipao sam prozor razbio nogom i skočio nisam znao ocijeniti gdje tlo, pa sam razbio bubrege zujilo je i bolilo gore nego pjesak u očima, neko me uhvatio pod ruku odveo do česme i pomogao da mi ispere oči, valjda sam bio uspaničio dok su mi govorili da se smirim da je sve ok. Ali ja nisam vidio ništa i reko gotovo je, oborili su me na zemlju mislim da je Ifet bio tu, prali su mi oči i poslije je sve bilo ok. Ustao sam, neko je pitao ko još ima u kući rekli smo ja i Zlatan da ne znamo, jer mi smo krenuli po stvari u sobu. To znaći da je tenkista sačekao pet sekundi još mi bi ušli u sobu i izginuli obojica.
U glavnom iz kuće se začuo tih glas, ušao sam sa još nekoliko momaka, našli smo na podu lezeči zatrpanog Alu cigana rodom iz Bosanske Krupe, kojeg su izvukli napolje i odvezen je u Cazin.Išli smo mu u posjetu.
Sljedeći tenk udara nekoliko sedmica poslije ja, Zlatan, mali Duća i Meša brat od Hanefije koji je poginuo isto od tenkovske granate. U glavnom taj dan stojim napolju znam da Dedo i Kepče su desno od nas u jednoj štali od siporeksa izbili zid i tu su sa 84-om. Sunčan dan vidim mačku malu jedno 10 metara od mene i od jednom mačka se nakostreši i skoči u zrak u tom pade granata jedno 7 metara od mene i Zlatana. Pala je u oranje zato sam valjda živ, nekako uđemo u kuću, koja je bila poznata po nesreči u početku su tu izranjavani neki Cazinjani, pekli kokoš i minobacačka granata padne u sred vatre i rani svih pet, hodnik je bio pun krvi. Ja sam tad bio na desnom krilu dotrčali smo ja i Zlatan da vidimo, kad ima šta za vidjeti u jednog momka fali cijela peta.
U glavnom da se vratim na naš događaj, ušli smo u kuću i umirili se, Duća odlazi na sprat zatim pucanj tenka pogađa u sred kuće, reko ovaj je gotov, nakon nekoliko izlazi Duća sav crven od cigle krovne i fasade očistimo ga, ja više u tu kuću nikad nisam htio.
(Almir Kuželj na fotografiji desno u crnoj majici)
To je to ta moja malenkost i doprinos u ratu. Nisam heroj, ali nisam ni nula.
Pozdravljam sve moje saborce i želim im dug i zdrav život. Tekbiiiiiiir Allahu Akber